Тајна грнчара Злакускога

У летњи сумрак који нечујно пузи по околишу, на ужареном огњишту злакуског грнчара Милојка Никитовића, борба не престаје. Светло пара таму, а под палацањем пламена назире се обрис скромног предмета од глине. Измењују се пуцкетање и тишина. Да ли се то чује ритам из срца земље, мука и радост, искуство, порука и памћење преузето од предака, или, како то понекад бива, у својој уобразиљи видимо којекакве слике у случајним формацијама облика и сенки које проноси ноћ – господарица тајни.

Док се на лончарском витлу рађа једноставни обрис, макар и најобичније саксије за цвеће намењен градском пазару, на глином облепљеним рукама које клизе по глаткој сфери предмета, препознаје се најстарија делатност човека у којој је сажета његова хиљадугодишња веза са земљом. А шта грнчар продаје кад на пијацу изнесе шарену породицу крчага, тестија, бокала, ибрика, чинија, чутурица, бардака...? Продаје, каже македонски песник Блаже Конески, "трагове свога додира, део своје и земљине топлине, ритам свога пулса и даха и шум својих тајновитих мисли", док окреће точак и смишља облик и боју предмета.